Kalenić 

Otkuda moje oči 
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi


(Vasko Popa)

Beograd 


Bela si kost među oblacima

Ničeš iz svoje lomače
Iz preorane humke
Iz razvejanog praha

Ničeš iz svoga nestanka

Sunce te čuva
U zlatnom svome ćivotu
Visoko nad lavežom vekova

I nosi te na venčanje
Četvrte rajske reke
Sa tridesetšestom rekom zemaljskom

Bela si kost među oblacima
Kost kostiju naših


(Vasko Popa)

22

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena

Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce

Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut

Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh

Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh

Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen

Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila

Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči

Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim danom tvojim sastane

Samo u snu
Istim predelima hodamo


(Vasko Popa)

14


Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


(Vasko Popa)

Kesten


Ulica mu propije

Sve zelene novčanice
Pištaljke zvoncad i trube
U krošnji mu gnezda svijaju
Proleće mu prste kreše

Živi od pustolovina
Svojih nedostižnih korena
I od divnih uspomena
Na iznenadne noći
Kad nestane iz ulice

Ko zna kuda ide

U šumi bi se izgubio
Ali se uvek pred zoru
U drvored na svoje mesto vrati


(Vasko Popa)

Konj

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četiri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući


(Vasko Popa)

Uzdignuti prst

Učitelj Đi-dži, kako priče glase,
tih beše, blag, i tako skroman da se
poučnih reči svih lišavao,
jer reč je privid, a on brižljivo je
sve što je privid izbegavao.
Dok umne, britke razgovore svoje
đaci i kaluđeri vezu
o smislu sveta, o dobru najvišem,
on je, pred svakim zanosom na oprezu,
držao bdenje ponajtiše,
i kada bi mu došli s pitanjima -
i sujetnima i onim ozbiljnima -
o značenju u nekom drevnom retku,
o tome kako sve se Buda zvao,
o prosvetljenju, o svetskom početku
i smaku, on bi ćutljiv ostajao
i samo prstom uvis pokazivao. 
I ovaj nemo-rečit prsta znak
opomenom je svojom bivao
sve više prisan i sve više jak:
govorio je, poučavao,
pohvaljivao i kažnjavao,
i tako neobično upirao 
u srce sveta, srž istine same,
da potom mnogi učenik je znao
smisao prsta što se uzdigao,
pa se uz drhtaj budio iz tame.


(Herman Hese)

Napisano na pesku

Da sav zanos i lepota
samo dah su, jeza tajna,
da je vazda i divota
i milina malotrajna:
mehurovi sapunice, 

oblak, pupoljak i cvet,
odraženo žensko lice,
dečji smeh i vatromet,
da, tek otkriveni, minu,
da trenutak samo traju
pa se kao ćuv rasplinu -
ah, sa tugom svi to znaju,
ali ono trajno, kruto,
nije tako prisno nama:
dragi kamen hladnog plama,
sjajan grumen zlata žutog;
čak i zvezde u svemiru
tuđe su za naše biće,
na nas, prolazne, ne liče,
srž nam duša ne dodiru.
K'o da najlepše je ono
i najdraže vazda sklono
propasti i umiranju:
zvuci muzike su, tako,
koji već pri nastajanju
hitaju i čile lako,
dašak, strujanje sve brže,
potresa ih setan grcaj,
jer ne mogu ni za srca
otkucaj da se zadrže;
svaki zvuk, tek što se vine,
iščezava i promine.
Stog smo srcem obrečeni,
magnovenom, hitrom, tečnom,
životnoj smo verni peni,
ne valjanom, črvrstom, večnom.
Zamara nas što je trajno,
zvezda svet, dragulji, stenje,
nas promenljive beskrajno
duše vetra, nas pramenje
vezano za proticanje,
nas što ne znamo trajanje,
nas kojima može rosa
na latici, doziv kosa,
oblak što u igri čili,
duga, snežni treptaj meki,
let leptira, sjaj na svili
ili zvonak smeh daleki
što nas jedva, dok idemo,
okrznuo - sve to može
ili da nam praznik znači
ili da nas tugom prožme.
Što je srodno - nas privlači,
sve što kratkim vekom diše,

što je nalik nama - nemo
to volimo, razumemo
šta na pesku vetar piše.


(Herman Hese)

Noć sa južnim vetrom

Kada pod južnim vetrom smokvino drvo stenje
i kao zmijski splet razljulja grane krive,
kad na samotan praznik nad golo brdo se penje
pun Mesec i kad senke prostranstvo sve ožive,
kada međ oblacima što brode k'o lađe tminom
on, sjajni, sa sobom zbori i noć kad dočarava
slike u duši i pesme nad jezerskom dolinom,
pa iz samog dna srca muzika iskrsava,
tada s navrlom čežnjom duša na put se sprema,
natrag u bujni život htela bi mlada i hitra,
bori se sa sudbinom, sluti čega sve nema,
pevuši pesme tiho, sa snom o sreći se titra,
još jednom bi da počne,
još jednom da dočara davne
mladosti vrele sile u hladniji današnji dan,
da putuje, da voli, lutačkih želja tavne
zvukove zvona da prospe čak u zvezdani stan.
Sa oklevanjem prozor zatvaram, palim sveću,
gledam gde blistavobelo uzglavlje posteljno čeka,
znam da je Mesec nad svetom,
nad srebrnom baštom u cveću
da živa pod jugom struji oblaka pesma daleka,
i polako se vraćam stvarima svakodnevnim
i do samog sna slušam mladosti napev drevni.


(Herman Hese)

Promišljanje

Božanski je i večan Duh.
U susret njemu, čiji smo lik i oruđe,
vodi nas put; najprisnija naša je čežnja:
da postanemo što je i ON,
da zračimo sred Njegove svetlosti.

Ali od ilovače i smrtni smo stvoreni,
tromo naleže na nas, stvorenja, težina.
Milo, doduše, i majčinski toplo
obujima nas priroda,
doji nas Zemlja, kolevku i grob sprema;
al' priroda nas ne uspokojava,
njenu majčinsku čar probija
besmrtnost Duha iskra
očinski, od deteta stvara
zrelog muškarca, potire nevinost
i budi nas u borbu i savest.

Tako između majke i oca,
tako između tela i duha
okleva najkrhkije čedo stvaranja,
čovek, ta drhtava duša,
kadar za bol kao nijedno drugo biće,
i kadar za ono najviše:
za verničku ljubav punu nade.

Težak je njegov put, grehom i smrću se hrani,
često u mrak zaluta, često bi mu
bolje bilo da nikada stvoren nije.
Ali večno nad njime zrači njegova čežnja,
njegovo određenje: svetlost, Duh.
I osećamo: njega, ugroženoga,
posebnom ljubavlju voli Večni.
Stoga je nama, braći što lutamo,
ljubav moguća i u razdoru,
i ne suđenje i ne mržnja,
nego strpljiva ljubav,
trpljenje prožeto ljubavlju
približava nas svetome cilju.


(Herman Hese)

Tužbalica

Biće nam nije dato. Nalik valu
što voljno se u svaki oblik lije,
kroz noć, kroz dan, kroz špilju, katedralu
tečemo, žedni bića kojeg nije.

Kroz kalupe bezbrojne prolazimo,
al' nigde doma za sreću, jad i spas;

stalno k'o gosti promičemo mimo,
bez njive, pluga, bez žetve za nas.

U Božijoj smo ruci ilovača,
al' ne znamo šta s nama namerava;
gnječi nas, neme, bez smeha i plača,
a nikad ognju nas ne poverava.

Oh, jednom se ukočiti k'o kamen. 
Trajati! Čežnju osećamo ljutu
za tim, al' večno sekne njezin plamen,
nikad da počin obasja na putu.


(Herman Hese)

Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima, skunjeni,
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima:
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druši, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.


(Šarl Bodler)

Prolećno podne

(Marta 1915)


Sred svetlog bilja bubri jagorčevina i soči,
kosovi kroz travu ustručljive ženke ganjajum
budućih ljubičica niz livadu miris se toči,
za šumom vreče koze, medenice odzvanjaju.

S prozora susedovih ovamo zvuci naviru,
klavir i devojački glas koji dušu steže
i vodi na drevne staze, dokle mi čula zamiru:
Šubertova pesma kroz podne se razleže.

Sve je ovo večno i biće zauvek: meka
i slatka ljudska pesma i pijani let pčela,
vika dečaka vetrom nošena izdaleka,
jagorčevina zlatna, oblaka runa bela.

Sve je ovo večno i vraćaće se večno
kad topovi zaćute i padne rđa po njima.
Sviraj i pevaj, dete u susedstvu, pevaj srećno
u čast premiloj Zemlji i njenim prolećima.


(Herman Hese)

Mir

(Oktobra 1914)

On je svačiji bio,
ne znade niko da ga ceni;
svako je izvor taj slatki pio -
O, kako reč ta - mir - sada pleni!

Zvuči daleko, plašljivo tako,
zvuči k'o da u suzama grezne,
niko ne zna taj dan, a svako
priziva ga i za njim čezne.

Budi mi jednom dobrodošla,
ti prva noći mira, zvezdo moja
što ćeš sinuti kad budu prošla
plaminjanja poslednjeg boja.

Ka tebi s puno vere 
gledam dok noću sanjam;
nestrpljiva slutljiva nada bere
već zlatne plodove s granja.

Budi mi dobrodošla jednom
kad iz bede i krvavih rana
sineš na nebu dotle lednom,

zoro budućeg drukčijeg dana!


(Herman Hese)

Povezanost

Iz napeva već iščezlih plemena

često u srce srodni zvuci kanu,

pa slušamo: da l' to nas lako ganu

zavičaj naš iz pređašnjih vremena.

Tako i srca kucanje nam veže

nit neraskidljiva za srce sveta,

što s tokom Sunca, zvezda i planeta

skladno naš san i naše bdenje spreže.

I naših divljih želja plima luda

i naši drski grozničavi snovi

duh iskonskog su duha, vazda budni.

Drevni žar sveta rađa nas i hrani;

idemo, buktinjama obasjani,

k suncima okrenuti večno novim.

(Herman Hese)

Svečana večernja muzika

(...)

Adagio

San daje što dan uskrati;

noću, kad podlegne volja,
ustremljuju se uvis oslobođene sile
i kreću za božanskom slutnjom.
Huče šuma i reka, kroz noćnoplavo nebo
prebudne duše palacaju duboke munje.
U meni i izvan mene
sve je bezrazlično, svet i ja smo jedno.
Oblak struji kroz moje srce,
šuma sanja moj san,
kuća i kruška pričaju mi
zaboravljenu kažu o zajedničkom detinjstvu.
Bujice ječe u meni, klisure bacaju
senke kroz mene, Mesec i blede zvezde
drugari su mi prisni.
Ali blaga noć,
koja se s blagim oblačjem naginje nada mnom,
ima lik moje majke,
ljubi me s osmehom, s neiscrpnom ljubavlju,
sanjalački kao u staro doba
odmahuje voljenom glavom, kosa joj se
talasa kroz svet, u njoj podrhtava,
bledo svetlucajući, hiljadu zvezda.


(Herman Hese)

Životni tok

U visinu mi je stremio duh, a ljubav ga je
nadole vukla; jad ga je povijao snažno;
tako projurih života luk
i vraćam se tamo odakle pođoh.


(Fridrih Helderlin)

Dobar savet

Ako imaš i srce i razum, samo jedno pokaži od dvoga,
Ako oboje u isti mah pokažeš, prokleće ti i jedno i drugo.


(Fridrih Helderlin)

Pismo majci

Još si živa, ti starice moja?
Živ sam i ja. Pozdravljam te, znaj!
Nek se zari kolibica tvoja
i nad njome neizrečni sjaj.

Meni pišu, da tajeći zebnju
brižna tužiš za mnom svaki dan,
da izlaziš na drum k'o u šetnju,
uvijena u stari kaftan.

Da u plavom sutonu te muči
često ista i slika i kut -
tobož da me u kafanskoj tuči
udario nož sred srca ljut.

Ništa, majko! Smiri se iz tija.
To je grozno bunilo, jad nem.
Nisam tako očajna bekrija
da ne vidim tebe, a da mrem.

Kao nekad, ja sam i sad nežan
i jedino sanjam sve o tom,
da me prođe jad, crn, neizbežan,
i da što pre dođem domu svom.

Vratiću se kad olista granje
naše bašte, kada bukne sve.
Ne budi me ti tad u razdanje
k'o no osam leta što si pre.

O, ne budi odsanjani šumor,
ne uzbuđuj to što se ne zbi -
odveć rani gubitak i umor
pruži meni život što ne bdi.

I ne uči da se molim. Brajko,
k starom nema povratka, pa kraj.
Ti jedina radost si mi, majko,
i jedini neizrečni sjaj.

Zaboravi ti na svoju zebnju,

i ne tuži za mnom svaki dan.
Ne izlazi na drum k'o u šetnju.
Uvijena u stari kaftan.


(Sergej Jesenjin)

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć' suncu dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama
o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
te crne bore, mračne pećine;
a kamen ovaj, k'o piramida
što se iz praha diže u nebo,
kostiju kršnih to je gomila
što su u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog
mišica svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju
oklen će nekad smelo, preziruć',
dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema -
nogom ćeš stupit, možda poganom!
drzneš li dalje? .. Čućeš gromove
kako tišinu zemlje slobodne
sa grmljavinom strašnom kidaju;
razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme ćelavo
u zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao
čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
''Otadžbina je ovo Srbina!''


(Đura Jakšić)

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
po svetu dobri, gorki, zaneseni,
vi ruke po travi, vi usta u seni,
vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

zarastite u plav san kameni
vi živi, vi sutra ubijeni,
vi crne vode u beličastoj peni
i mostovi nad prazno izvijeni,

zaustavi se, biljko, i ne veni,
uspavajte se, ko kamen, neveni,
uspavajte se tužni, umoreni,

poslednja ptico: mom liku se okreni,
izgovori tiho ovo ime
i onda se u vazduhu skameni.


(Stevan Raičković)

Stepski vuk

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran ovde-onde pr'ne,
al' nigde zeca, nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu bih krv joj pio, pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec, da me slatkim mesom zgreje! -
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam, poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom toplim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.


(Herman Hese)

Poznajem takve...

Neke su duše toliko svome detinjstvu još dom
da toj čaroliji nikad ne mogu da se otmu;
žive slepi i nikad, potpuno prožeti snom,
ne nauče jezik kojim zbori se u životu.

I teško njima kad ih preplaši sudba zla
i iznenada resko u stvarnost kad ih prene!
Iz dečjeg poverenja trgnute i iz sna,
gledaju životnu stravu nemoćne njihove zene.

Znam one koje rat probudio je tek
kada života svoga pređoše polovinu:
otad k'o mesečari drhteći provode vek
i od življenja pate i od strahova ginu.

Kao da postiđeno zgroženo čovečanstvo
hoće da postane svesno u njima, beznadnima,
kolika krv natapa sve Zemljino prostranstvo,
koliko svireposti i bezdušnosti ima.


(Herman Hese)

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,

divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade, srca koja tuku
neutolnom požudom, splet ruku 
zelenaša, prosjaka, pirata, -
oh, taj uskomešan ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj,
blud i grubost spliću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava,
smišlja novi rat dok pesme piše,

rasplamsali bordel ukrašava,
mota, ždere, kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene,
Vaše grehe, pohote, ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva
gledamo, k'o sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled
kolo zvezda bez prestanka kruži.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan, zvezdan naš je večni smeh.


(Herman Hese)

Mizantrop

Optužen sam kao takav.
Dobro, ja sam ruina, znate već.
Večito radim na ponovnoj izgradnji,
popravljam se.

Ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima od mene.
Većina ljudi teško da je vesela
i retko je zanimljiva.
Slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu hvalisavost,
njihova neoriginalna zapažanja.
Pretvaraju mi život u zev.

Tražite da ih prigrlim?
Ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim ili ubijem.
Samo hoću da se sklonim.

Samo kada sam sam
osećam se najbolje.
To je moj normalni put
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva svetlost
ulazi u mene.

Ruina.
Stari klošar.
Bubašvaba u katedrali.
Dobro vino.
Duhovni razgovori sa madam smrt.
San o zlatnim vetrenjačama.
Udisanje života.
Uzvišeno zatočeništvo.
Nežni zidovi.

Ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene mizantropa
onda to i jesam
do koske, rado.

Sada
ovde
noćas
sutra
dogodine
sam sa samoćom konačno.

(Čarls Bukovski)

Na Gazimestanu

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,

Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša,
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja, ni krševi goli,
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.


(Milan Rakić)

 

Čak i bez kape

na toj kiši što sipi 

- dobro je, dobro.

(Macuo Bašo)

 

Stigao sam dovde živ -

i jeseni dođe kraj.

(Macuo Bašo)

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka 
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,

umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
reašavala: koliko može 
putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

(Desanka Maksimović)

Ravena

I

Bio sam ja u Raveni.
Gradić što samo mrtvilom diše,
pun crkava i ruševina -
u knjigama o svemu tome piše.

Prolaziš i obazireš se,
sokaci vlažni su i mutni,
svud mahovina raste i trava
i sve već hiljadu leta ćuti.

To je k'o neke pesme stare -
ne smeje se ko ih čuje,
i svako sluša i svako potom
o njima do noći snuje i snuje.


II

Ravenske žene, nežnih kretnji,
duboka pogleda i lika,
znaju za drevnu prošlost grada,
za raskoš davnih svečanika.

Ravenske žene, kao mirna
deca, duboko, tiho plaču.
Kad smeju se, k'o zvonak napev
uz tužne reči da se začu.

Ravenske žene se k'o deca
blago i zadovoljno mole.
Ni same ne znajuć da lažu
mogu da šapću kako vole.

Ravenske žene čudno ljube,
duboko, predanih usana.
A o životu znaju samo 
da smrt nas čeka jednog dana.


(Herman Hese)

Plava grobnica


Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, ko' naš um beskrajna.

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh boda prosuta

I vazduhom igra čudna pitomina?

To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena

Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ' nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.

Jar, tamo daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!

(Milutin Bojić)

Partizanka

Pitao sam

Kako joj je ime

Rekli su

Partizanka

Pitao sam

Zašto 

U stavu mirno

Podignute glave

Povezane kose

Pravo u sunce gleda 

Rekli su

Na crvenom krstu

Crvene dovode

I još su rekli

Iz njenih očiju

Nestalo je neba

Pojavila se duga

Njeno je telo

Isparavalo na suncu

(Dragoljub H. Popović)

Santa Maria Della Salute



Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pepô spalit srce i lub;

tonut o brodu, trunut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’;

za čim sam čezno, čemu se nadô,

sve je to davno pepô i pra’,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al’ ipak neću nikoga klet;

šta god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave, sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje gršne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,

dugo su bojak strahovit bile,

ko besni oluj i stari hrast;

napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud –

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.

Tad mi se ona odonud javi,

ko da se bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag,

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: “Evo me, naj!”

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.


(Laza Kostić)

 Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il’ te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one

Što me čudno po životu vode i gone;

U snu dođu, da me vide šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

(Vladislav Petković Dis)

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.


(Miloš Crnjanski)

Sumatra 

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok

mesto njega rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje,

beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala,

kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda

i ledene gore, blago, rukom.


(Miloš Crnjanski)

                                                Tiho kao gondole...

K'o ujutru niz bistre kanale

Kad gondole meko tiču vale,

tako se sred plava mora dana

njiše naša ljubav postojana,

kroz klonule šake nam lagano

blagi sati klize neprestano:

jedan je veselje, smeh pomamni,

jedan kao suton je ljubavni,

jedan je od pesama sav bujan,

jedan slatko krvari, nečujan.

Ćutke gledamo te lepe čase

gde se rađaju i gde se gase,

kapi vode s ruku otiremo,

pa sestrinski prste preplićemo,

tek oretko poljubac ištući,

ćutke dajuć ga i primajući...

Tako dani i sati lagano

kroz šake nam klize neprestano.

(Herman Hese)

                                                    Veče na školju

Pučina plava

spava,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

bono,

Po kršu dršće zvuk.

S uzdahom tuge

duge

Ubogi moli puk.

Kleče mršave

glave

Pred likom boga svog -

Ištu. Al' tamo 

samo

Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže

stiže,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

trne

Zadnji rumeni zrak.


(Aleksa Šantić)

 Savet domaćici

Omanji tanjir nasred stola stavi

dok žvanjkamo da tu reči bacamo

Reči kosti hrskavice Reči

koje ne možemo sažvakati

niti cele progutati

U đubre ih ne bacaj nego psu daj

da se njima dobro najede

da nas posle njima lajući 

za srce dobro ujede

srž

koju nismo umeli

iz reči izreći

(Goran Lakićević Kostrović)

                                               Bratu mom od gore      

Nemoj brate da mi crnčiš i gorčiš
jer svi smo mi iz neke crne gore

Tebi gordom ostade pučina
Meni crnom ostadoše more


(Nenad Ivanković) 

Isplovim, ujutru
iz snova: sami sretni anđeo!
Blista duša, žarom žari tijelo,
Uveče legnem: svinja doslovna.
Šta sam to činio između?
S ljudima se družio,
ljudska prebiro govna.

(Abdulah Sidran)